UA-119246896-1

Најљепши дани михољског љета купају сунцем моју родну Романију и подно ње Гласиначку висораван и моје мило село Видриће. У праскозорје гледам излазак сунца, бијели мраз се похватао по трави и боји цијело Лубурић поље својим сјајем. Борови шумарци прошарани грабом чврсто стоје и боре се јутарњом оштром зимом. Бешумни лахор повија густе слојеве магле и ваља је у огољели до. Размјењујем мисли са јутром, преливам у весели његов тон горке немире душе, док кроз вене струји узаврела крв и носи слике драгих сјећања. Одувијек сам гајио неизмјерну љубав према родном крају, међутим, нарочито у ове хладне дане, гледајући природу замишљен и потпуно одсутан одлутам у мислима у мјесто мојих снова, моје мило Дучићево Tребиње.

Са осмијехом на лицу и испуњене душе сјећам се најљепших слика које је тај град укоријенио у мени. Љета су тамо прилично топла, сунце свакодневно  жари убогу и сушну завјетну српску земљу Светог Василија, али ипак хладовина високих, чврстих платана пркосно одише свјежином. Упркос суровој природи, каменитом кршу у коме расту најмирисније траве смиља, рузмарина и жалфије, као дар од Бога кроз долину подно Леотара протиче хладна Требишњица, жила куцавица овог краја. Дивота Требиња као и његове прелијепе улице и паркови са дрворедима мирисног багрења, чемпреса, јабланова, високих приморских црних борова и стари град тјерају црне мисли, разведравају душу и тијело. Ноћу сам почесто сједио поред ријеке, гледајући воду како лагано протиче и у њој се огледа небо препуно звијезда. То је једна од честих слика којој се враћам у ове хладне дане на мојој Романији. Није само несвакидашња љепота оно што краси овај наизглед мали град, а ипак препун великих људи. Кроз улице, паркове, тргове, преко мостова и на обалама Требишњице, свугдје се осјећа тај српски дух слободе натопљене крвљу наших предака и нама дате да се с њом поносимо. Мноштво споменика и мурала српских књижевника и патријарха, светаца и јунака из историје дају снажан утисак о тома какви Срби овдје живе. Са сваког мјеста, на сваком крају града поглед привлачи Дучићев гроб, Херцеговачка Грачаница на највишем брду окружена густом боровом шумом у срцу Требиња. Управо са тог мјеста је Дучић гледао на своје мило Требиње, а мноштво људи данас долази да се поклони његовом гробу и да се захвали за све што је учинио за овај град, али и за сав српски род.

У предвечерје најљепше је посматрати са Херцеговачке Грачанице сунце док полако тоне иза Леотара остављајући за собом одраз у ријеци и топлим пламеном боји небо и град.

За Требиње ме вежу успомене за многе изузетно добре, часне и поштене људе са којима сам дијелио најљепше дане. А како и неби такви били потомци славног народа који је вијековима у доба општег србобрста чувао свету вјеру у Христа и страдао у његово име.

Увијек ће у мени бити топле љубави за мој родни крај, опјевану хајдучку гору Старине Новака, али пак, у ове промрзле дане покушавам безуспјешно у Сокоцу видјети Требиње и осјетити дух камените српске Херцеговине. Живот проводим на Сокоцу у срцу Романије, али Требиње ће остати мјесто мојих снова и град у коме припадам.